Društvo,
jednom prilikom mi je prijatelj rekao da bi trebala da pisem o običnim stvarima koje mi se dešavaju ovde. Svakodnevnicu. Dugo sam razmišljala da li bi to uopšte nekog intresovalo. Onda sam jednog dana dobila mail u kojem je pisalo: "...u par pročitanih blogova nazire se matreijal za neku knjigu...." Tada sam shvatila da ništa nije obično. Sve je uvek spektakularno, glamurozno i veličanstveno. Još uvek :) Od pekare koja se otvorila preko puta rezidencije, preko sandučeta za pisma za Deda Mraza pa do večere sa Disney-jevim junacima. Ono što je obično, obično je i u Novom Sadu, Beogradu (Qubi za tebe) ili bilo gde drugde na ovom svetu. Gužva u saobraćaju, glasne komšije, đubretari koji su svaki put precizni kao da žive u Švajcarskoj, politički sukobi stranaka, svakodnevna borba sa državnom administracijom, klinci i njihove obaveze, mame, tetke, rođaci,.....O svemu ovome sam mogla da pišem i u Novom Sadu, ali mislim da tada niko ne bi čitao. Bila bi to još jedna u nizu budalaština.
Ali.....
Ipak sam rešila da napišem nešto sto se desilo u utorak posle podne i ako ikad dođe do materijala za knjigu, ovo svakako neće biti u njoj. Mr. Fr. je radio Golden league, a ja sam ga vozila (sada sam već iskusni vozač na jednoj te istoj relaciji) do Canala +. Pri povratku, desila se svakodnevnica. Šta mislite koliko je vremena potrebno da se pređe 5km na putu pored Sene, a da pri tom nije vikend, nije praznik i nema nikakvih manifestacija?
PR
